Ћирилица  |  Latinica  |  English  
Лого
 
Водич кроз локалну самоуправу
имг
Слике
Мапе
Питања председнику
Питања председнику СО
Питања
Конкурси и тендери
Детаљна прогноза времена
Насловна > О Владичинoм Хану  
Историја Верзија за штампу

Владичин Хан је младо насеље које се први пут помиње пре 120 година. Име је добио по усамљеној кући – хану коју је до половине XIX века подигао Стефан Грк а касније је купио владика Пајсије. Од ове усамљене куће, појединих кућа у селу Калиманце и нових досељеника, 1887.год. оснива се насеље које је даље почело да се развија самостално под именом Владичин Хан.

Владичин Хан лежи на ушћу двеју река – Врле и Калиманке у Јужну Мораву. Овакво обиље река даје насељу изванредан положај за развој тако да Владичин Хан већ 1921.год. бива проглашен за варошицу где се укрштају значајније саобраћајнице, пролази железничка пруга и царски друм који везује Цариград – Ниш –Београд. Владичин Хан постаје седиште варошког, трговачког и саобраћајног промета, као и занатских радњи, друштвено – политичких организација, разних институција, надлештва као и културног и спортског живота.

Проглашењем Владичиног Хана за самостално насеље почиње и његов развој-значајно се увећава број становника; 1888. године отвара се прва школа; насеље добија свој први храм 1905. године - храм Светог Николе у Прекодолцу. 1910. године изграђен је и први пут пуштен у саобраћај први гвоздени мост који је заменио дотадашње дрвене мостове. Тај гвоздени мост и дан данас спаја обале Јужне Мораве.

Владичин Хан је имао све неопходне услове (друмски и железнички саобраћај, мостови) за развој трговине која је стара колико и само насеље. Отворени су мали дућани са једне и друге стране Јужне Мораве у којима се трговало робом широке потрошње, увозило се и извозило. Коришћењем железнице извозило се воће, житарице, кромпир, стока, коза… Са друге стране увозила се раж, кукуруз и др.

У трговачком промету, плаћање се вршило готовим новцем али се трговина обављала и путем трампе – роба за робу. За промет робе имали су велику улогу вашари, сабори и пијачни дани. Велики вашар се одржавао сваке године од 11-13. септембра а пијачни дани су се одржавали сваког петка. То је прешло у традицију јер се и дан данас вашар одржава сваког 11.септембра а главни пазарни дан је петак. Пијачни простор је до дана данашњег остао на истој локацији као и пре 100 година –између железничке пруге и корита Јужне Мораве.

Упоредо са трговином, у Владичином Хану је почело да се развија и занатство. Крајем XIX века формира се занатски центар на платоу између железничке рампе и корита реке Калиманке. У том занатском центру били су заступљени следећи занати: берберски, месарски, лимарски, пекарски, фотографски, пиљарски, обућарски, кројачки. Поред тих, у Владичином Хану су били заступљени и многи други занати који су били неопходни за нормално живљење грађана Хана и околних села а многи од тих заната егзистирају перманентно већ деценијама.

И поред тога што околина Владичиног Хана погодује обављању разнолике пољопривредне производње, мали број људи се бавио пољопривредом јер се скоро свако домаћинство бавило трговином или занатством које су и онда биле исплативије. Пољопривредни произвођачи су се углавном бавили воћарством, сточарством, ратарством, а у мањој мери и повртарством, виноградарством и производњом дувана. У Владичином Хану дуван је почео да се производи 1921. године да би се касније, крајем 40-тих година XX века отворила дуванска станица која је откупљивала и прерађивала дуван.

Владичин Хан је 1931. год. добио своју прву фабрику – фабрику црепа и цигле “Балкан” која је своје производе пласирала на домаћем тржишту, највише на Косову. Та фабрика и дан данас постоји, производи и пласира своје производе и један је од главних носиоца развоја у новијој историји ханске општине.

Град се брзо развијао а укрштање многобројних путева и превелика имиграција становништва ка њему, утицали су на мешање најразличитијих обичаја и навика становништва. Сеоски обичаји су се упражњавали скоро у свим приликама: при обради земље, при рађању, женидби, на литијама, на крсној слави, приликом смртног случаја или на неком великом празнику. Неки од тих обичаја и дан данас живе међу становништвом ове варошице.

Одевање и понашање становништва је зависило од прилике и сталежа. Трговци, занатлије и интелектуалци носили су капуте, панталоне, ципеле док су сељаци били препознатљиво обучени у народну ношњу. Ношња је у Владичином Хану била веома различита - разликовала се од породице до породице, тако да је породица носила ону ношњу коју су носили у селима одакле су дошли. Особитост мушке ношње су били јелек, опанци и фес (касније замењен шубаром) а женске јелечић, скутаче и на глави ручник црвене боје нанизан парама и прекривен белом марамом – шамијом. Младићи су се још опасивали црвеним појасом украшеним разним парама и ресама. Уобичајено је било да женске особе носе накит или од бижутерије или од злата – имућније девојке носиле су низове златних дуката и дубли. Девојчице су од малена учене ручним радовима и кућним пословима.

Данас се ручним радовима бави јако мали број жена и то су у великој већини случајева старије особе тако да овај па и многи други обичаји полако изумиру што је и сасвим разумљиво с обзиром на динамичан развој Владичиног Хана који је израстао у модерну варошицу: од кривудавих и уских до широких улица, од сиротињских четврти до модерних станова, од дрвених до гвоздених и бетонских мостова, од прве основне до средњих школа. Снажан је био привредни, просветни, културни, здравствени и урбанистички развој Владичиног Хана а нарочито после другог светског рата.

 
  Општина Владичин Хан  |  Сва права задржана  |  Услови коришћења  |  Мапа сајта  |  Аутор: Агенција МИ  |  Посета: 3.062.849